Dok ulazimo u prostorije udruženja „Naša kuća“ na Mirijevu, dočekuje nas  živa radna atmosfera. U velikoj prostoriji, dvadesetak ljudi strpljivo i precizno razdvaja paklice cigareta na delove – odvajaju celofan, karton i aluminijumsku foliju. 

Svako zna svoj zadatak, ali između redova odzvanja ritam zajedništva: poneki komentar, osmeh, dogovor za pauzu. Jer kad sat pokaže podne, zna se – vreme je za kafu, odmor i obavezno druženje uz muziku sa YouTube-a.

Njegova uloga nije formalna, ali je svakako ključna – u hodniku ga prepoznaju svi, pozdravljaju ga, traže pomoć ili samo osmeh. „Videli ste već – otvaraju paklice, razdvajaju ih, čupkaju, a posle od toga prave papir. To ćemo sada videti”,  kaže, pokazujući na proces koji je istovremeno i rutinski i revolucionaran. Jer upravo tu, u svakodnevnim pokretima i pažljivom radu, „Naša kuća“ ne rešava samo problem otpada – ona povezuje cirkularnu ekonomiju sa socijalnom pravdom i pokazuje da zelena tranzicija ne mora biti elitna.

Na marginama otpad – i ljudi

U Srbiji se godišnje generiše preko dva miliona tona komunalnog otpada, koji završi na nesanitarnim deponijama, dok većina lokalnih zajednica i dalje nema efikasne sisteme za razdvajanje, preradu i ponovnu upotrebu. Otpad se najčešće odlaže ili spaljuje – bez plana, bez lokalne strategije, bez uvida u to ko sve snosi posledice.

A posledice su najveće upravo tamo gde su ljudi i problemi najmanje vidljivi. Među onima koje sistem redovno ignoriše nalaze se i osobe sa intelektualnim i mentalnim smetnjama – bilo da žive u gradskoj periferiji, malim sredinama ili institucionalnim okvirima. Retko zapošljavani, još ređe uključeni u zelene politike, oni su nevidljivi u svakodnevnim debatama o tranziciji i otpadu.

Prema istraživanju koje je 2021. godine sproveo MDRI-S, većina osoba sa mentalnim invaliditetom u Srbiji nikada nije bila zaposlena, a oni koji jesu, najčešće rade u zaštićenim oblicima zapošljavanja. Sistem podrške za inkluziju na otvorenom tržištu rada gotovo da ne postoji, a važeći zakonski okvir ne prepoznaje specifične potrebe osoba sa intelektualnim teškoćama.

Odgovor, barem delimičan, na ovaj problem daje udruženje „Naša kuća“ u Mirijevu. Tu osobe sa smetnjama u razvoju svakodnevno ručnom proizvodnjom papira od paklica cigareta zarađuju,  stiču samopouzdanje i postaju vidljiv deo zajednice. 

Ova radionica ne sprovodi običnu reciklažu, već upcycling – proces koji povećava vrednost otpada. Svaki papir koji nastane ima i ekološki i socijalni značaj: manji CO₂ otisak, manje deponija, više dostojanstva.

Gde počinje rešenje?

Priča o „Našoj kući“ ne počinje proizvodnjom papira od paklica cigareta, već mnogo ranije – iz potrebe da se stvori dostojanstveno mesto za osobe sa razvojnim teškoćama, izvan sterilnih okvira institucionalne brige. „U startu je ideja bila da pružimo inovativne usluge koje prate njihove stvarne potrebe, a ne da liče na ono što sistem već nudi – jer toga skoro da i nema, ili je vrlo nekvalitetno“, objašnjava Anica Spasov, osnivačica i predsednica udruženja. 

Udruženje je nastalo 2007. godine, iz uverenja da je rad temelj ljudskog dostojanstva i najbrži put do inkluzije. „Shvatili smo da ih zajednica najbrže prihvata ako ih vidi kao ravnopravne – kao nekoga ko nešto stvara”, kaže Anica.

Iz tog uverenja proizašle su različite radionice i socijalne inovacije – od pravljenja pralina i mikrobilja do proizvodnje ručno rađenog papira. Ta ideja se posebno razvila kada su u udruženju pokušali da odgovore na dve potrebe u isto vreme: angažovanje svojih korisnika u smislenom radu i rešavanje problema otpada u zajednici. Tako je nastala radionica u kojoj vredne ruke recikliraju iskorišćene paklice cigareta u visoko-kvalitetan papir – spoj japanske tehnike i lokalne održivosti. Kroz taj papir, kako Anica kaže, korisnici nisu više nevidljivi – već postaju prepoznati kroz vrednost onoga što stvaraju.

Kako izgleda rešenje: Od paklice do papira – i dostojanstva

Ideja da se od paklica cigareta pravi ručno rađeni papir nije nastala u laboratoriji, već iz svakodnevnog posmatranja – i potrebe. Anica Spasov dugo je tragala za aktivnostima koje nisu samo terapijske, već i smisleno korisne i ekonomski održive. Kada su otkrili da su paklice cigareta slojevite – kartonske, obložene aluminijumskom folijom i celofanom – u tome su prepoznali potencijal za učenje, rad i reciklažu. Uz podršku stručnjaka i mnogo pokušaja, razvili su sopstveni proces izrade papira.

Ono što ovu inicijativu dodatno izdvaja jeste njena suštinski ekološka dimenzija. Za razliku od industrijske reciklaže, koja često troši ogromne količine vode i energije, ručna izrada papira u „Našoj kući“ predstavlja niskougljeničnu alternativu. 

„Zadire duboko u očuvanje životne sredine, jer prerada papira, čak i reciklaža, ako je industrijska, zna da bude veći potrošač energije i vode nego sama proizvodnja novog papira. Ali ručna proizvodnja nas oslobađa potrošnje i električne energije i vode. Minimalna je potrošnja, što znači da znatno smanjujemo CO₂ otisak“, objašnjava Anica. Osim što spašavaju papirne paklice od deponija i sagorevanja – što bi dodatno povećalo emisije – korisnici udruženja kroz ovu praksu direktno doprinose cirkularnoj ekonomiji i borbi protiv klimatskih promena.

Proizvodnja počinje ručnim razdvajanjem – korisnici odvajaju karton od folije i celofana. Zatim sledi sitnjenje, namakanje i blendanje kartona u kašu, koja se zatim oblikuje u okvire, cedi, suši i ručno pegla. Ono što u „Našoj kući“ nastaje ne završava u fiokama. Papir se koristi u umetnosti, dizajnu i marketingu – za promotivne materijale, umetničke grafike, čak i eksperimentalne izložbe. 

Pitanje sirovine – kako doći do dovoljnog broja paklica – brzo je rešila sama zajednica. Nakon poziva na društvenim mrežama, počeli su da pristižu paketi iz svih krajeva Srbije: od pojedinaca i pojedinki, ustanova, malih preduzeća. Danas su „dobavljači“ ovog mikrosistema upravo oni koji dele njegovu viziju.

Danas, „Naša kuća“ ima i svoju franšizu – program prenosa znanja drugim organizacijama koje žele da započnu sličnu proizvodnju papira. 

„Naša metodologija je otvorena – mi ne krijemo znanje. Naš cilj je da što više mesta ima svoje male, lokalne pogone u kojima ljudi recikliraju i stvaraju, bez obzira na invaliditet ili društveni status“, kaže Anica. Do sada je nekoliko organizacija preuzelo njihov model: u Kragujevcu, Leskovcu, Novom Pazaru, Zaječaru, Aranđelovcu, Priboju, Feketiću i Novom Sadu.

Proizvodnja recikliranog papira u „Našoj kući“ osmišljena je tako da odgovara ritmu i kapacitetima korisnika – bez pritiska, u atmosferi dostojanstvenog rada.

„Dnevno možemo da proizvedemo do stotinu papira formata A3, i to onako lagano, bez presije. To je njihov kapacitet, njihova koncentracija i mogućnosti – preko toga ne idemo“, objašnjava Anica Spasov. 

Gustina papira varira – izrađuje se u debljinama od 190 do 300 grama po kvadratnom metru, što direktno utiče na količinu paklica potrebnu za izradu. Proračuni pokazuju da je za jedan kilogram recikliranog papira potrebno više od 100 iskorišćenih paklica cigareta. Iz tog kilograma, u zavisnosti od debljine, može se dobiti od 25 do 30 listova. 

„Dnevno, radeći u jednoj smeni, preradimo četiri do pet kilograma paklica, i od toga dobijemo preko sto papira“, kaže Spasov.

Prema tehničkoj analizi koju je izradio ekspertski tim UNDP Srbija, na osnovu podataka iz 2023. godine, procenjuje se da godišnja reciklaža 3,5 tone papira može doprineti smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte za oko 535 tona CO₂ ekvivalenta na godišnjem nivou. Očekuje se da unapređenje tehnološkog procesa poveća obim proizvodnje na 7 tona godišnje, dok bi, otvaranjem novih sličnih centara širom Srbije, ukupni kapacitet mogao dostići i do 40 tona recikliranih paklica godišnje. U perspektivi, 15 takvih centara moglo bi zajedno reciklirati čak 450 tona papira od paklica godišnje.

Dodatni doprinos smanjenju emisija proizlazi iz same metode rada. Za razliku od industrijske reciklaže, ručna proizvodnja papira gotovo u potpunosti eliminiše potrošnju električne energije i vode. Istovremeno se sprečava da više od jedne tone teško razgradivog ambalažnog otpada godišnje završi na deponiji ili bude spaljeno – čime se značajno smanjuje ugljenični otisak u lokalnoj zajednici.

Kada donatori prepoznaju prave promene

Inicijativa udruženja „Naša kuća“ nije prošla nezapaženo ni kod donatorskih organizacija koje podržavaju održive prakse u Srbiji. UNDP Srbija je, kroz jedan od svojih najkompleksnijih poziva u oblasti cirkularne ekonomije, pružio finansijsku i tehničku podršku ovom modelu koji istovremeno podstiče i zelenu tranziciju i socijalnu inkluziju.

„Zaista smatramo važnim da se povežu društvena odgovornost i svest o uključivanju marginalizovanih grupa sa podsticanjem zelene tranzicije“, kaže Ana Mitić-Radulović, analitičarka za cirkularnu ekonomiju u UNDP u Srbiji. „Zato smo u poslednje tri godine, u saradnji sa Ministarstvom zaštite životne sredine, raspisali čak 12 javnih poziva samo u oblasti cirkularne ekonomije, među kojima je ovaj, kroz koji je podržana i ‘Naša kuća’, bio najzahtevniji.“

U okviru svakog projekta koji UNDP podržava, prati se i uticaj na smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte. Kako kaže Ana, svaki pilot – bez obzira na to koliko je mali – uključuje osnovne kalkulacije koje služe kao orijentir: neki projekti imaju manji, neki znatno veći potencijalni uticaj.

Upravo zato se bira raznovrstan portfolio inicijativa – kako bi zbirni efekti mogli doprineti ostvarivanju dugoročnih indikatora održivosti, koji se procenjuju ne samo tokom trajanja podrške, već i u okviru životnog ciklusa rešenja, koji može obuhvatiti i do 20 godina.

„Ne očekujemo da svaki projekat menja sistem upravljanja otpadom – niti bi to bilo realno. Naš zadatak je da motivišemo na promenu, da otkrijemo prepreke i pokažemo šta je moguće. Kada inovacija bude dovoljno, u kombinaciji sa pritiskom šireg društvenog i ekonomskog okruženja, male inovacije mogu podstaći i mnogo šire promene u načinu na koji sistem funkcioniše“, objašnjava Ana, pozivajući se na multi-level perspective teorijski okvir tranzicije ka održivosti koji upravo naglašava značaj lokalnih eksperimenata u transformaciji dominantnih praksi.

I zaista – upravo kroz takve mikro-inicijative, UNDP tim je identifikovao i doprineo konkretnim regulatornim promenama. Na primer, u ranim fazama programa, mnoge ideje za reciklažu ili ponovnu upotrebu otpada nisu mogle biti sprovedene, jer su, čak i za osnovna testiranja, akademske institucije morale imati dozvolu za upravljanje otpadom. U dijalogu sa donosiocima odluka i resornim ministarstvom, pokrenuta je izmena Zakona o upravljanju otpadom, kako bi se omogućilo naučno testiranje bez zahtevnih dozvola – kroz privremene, pojednostavljene administrativne procedure.

Još jedna važna promena odnosila se na status otpada nakon tretmana – konkretno, materijali poput plastike, pepela, granulata ili gume, nisu mogli biti vraćeni na tržište jer nisu bili prepoznati u pravilnicima koji regulišu prestanak statusa otpada. Do tada su samo metal i staklo imali tu mogućnost. Zahvaljujući upravo analizama i iskustvu sa terena, kroz testiranje inovacija u praksi, nova rešenja su pronašla svoje mesto i u zakonodavnom okviru.

 „Naš cilj nije da unapredimo čitav sistem upravljanja otpadom – već da stvorimo uslove da inovativna rešenja mogu da se testiraju, primene u realnosti, da se podignu na viši nivo (skaliraju) i primenjuju u većem obimu (repliciraju)“, zaključuje Ana. „Kroz testiranje konkretnih ideja, jasno vidimo šta treba menjati u pravnom okviru, da bi inovacije sistematično i sistemski postale redovna praksa, a ne izuzetak.“

Gde su granice? Šta jedno udruženje ne može da reši samo

I pored uspešnog modela rada, udruženje „Naša kuća“ svakodnevno se suočava sa duboko ukorenjenim preprekama – od nepoverenja najbližeg okruženja, preko rigidnog sistema zapošljavanja, do zastarelih obrazovnih i socijalnih praksi.

„Pre svega mi imamo veliki izazov nerazumevanja i neprihvatanja sredine, čak i samih roditelja. Roditelji vrlo često tvrde kako njihova deca nešto ne mogu, da im je bolje da budu samo primaoci usluga, a ne aktivni učesnici u životu“, kaže Anica Spasov. Nedostatak podrške iz porodice utiče i na širu zajednicu, ali i na same korisnike – koji bivaju obeshrabreni da prepoznaju sopstvene sposobnosti.

Problem se dodatno komplikuje na nivou institucija i donosioca odluka, koji retko razumeju fleksibilne modele angažovanja i često zapošljavanje vide isključivo kroz prizmu osmočasovnog radnog vremena. „Naši zakoni su vrlo kruti. Čak i kada se promene, zadržavamo stare prakse, a profesionalci često ne žele da izađu iz sigurnog, medicinskog modela razmišljanja“, objašnjava Anica. 

Ni obrazovni sistem ne nudi rešenja – formalno inkluzivan, suštinski je „više zaštita prosvetnih radnika nego podrška detetu koje uči“, kako kaže Anica iz Naše kuće. Individualni obrazovni planovi retko se sprovode u korist deteta, a nakon završetka škole – institucije prestaju da se interesuju. „Država više ne brine o tim ljudima, kao da ne postoje“, dodaje Anica. Posledica je sistem u kojem su osobe sa razvojnim teškoćama prepuštene same sebi, bez kontinuiteta u podršci i bez ozbiljnih politika zapošljavanja i osnaživanja.

Tu je, svakako, i nedostatak institucionalne podrške i nepostojanja strategije koja prepoznaje male, lokalne prakse kao deo šire tranzicije ka zelenijem i pravednijem društvu. Postoji strategija – ali ne i način da ovakvi modeli u nju uđu.

„Mali rade ono što veliki još ne znaju – ili neće“: Šta (ne) funkcioniše u sprovođenju cirkularne ekonomije u Srbiji

Srpski zakonodavni okvir na prvi pogled izgleda sveobuhvatno. Doneta je Mapa puta cirkularne ekonomije (2020), uz Program razvoja cirkularne ekonomije (2022-2025) – koji je u potpunosti sproveden, i niz sektorskih dokumenata – od Strategije upravljanja otpadom, preko nacionalnog Plana adaptacije na klimatske promene, do Strategije pametne specijalizacije i pravilnika o eko-dizajnu. Većina evropskih direktiva u oblasti zaštite životne sredine, industrije i energetike već je formalno preneta u srpsko zakonodavstvo.

„Dokumenti postoje, ali to vam je i dalje mrtvo slovo na papiru“, kaže prof. dr Aleksandar Jovović, stručnjak za ovu oblast sa Mašinskog fakulteta. On podseća da je prvi Nacionalni plan upravljanja otpadom donet još 2003. godine, ali da ni 20 godina kasnije Srbija nema funkcionalnu infrastrukturu za primarnu separaciju otpada u domaćinstvima – što je osnovni preduslov za bilo kakvu ozbiljnu reciklažu.

“Kada imate političku volju da ne dozvolite da otpad bez prerade dođe na deponiju, znači samo da sprovedete sopstveni zakon, to je ključ. Vi ste tog trenutka u stvari pokrenuli celu industriju upravljanja otpadom”, kaže profesor Jovović.

ANALIZIRALI SMO I OVO REŠENJE:

 „U zemlji u kojoj više od 80% emisija gasova staklene bašte, koja je na nivou 50-60 miliona tona, dolazi iz energetike, efekti mikroinicijativa u brojkama su zanemarljivi, ali to ne znači da nisu važni“, ističe Jovović.

U tom vakuumu između „papira i prakse“, male inicijative poput „Naše kuće“ opstaju – ali bez sistemske podrške. Zakon o socijalnom preduzetništvu donekle otvara prostor za njihovo delovanje, ali ne prepoznaje specifične modele proizvodnje i zapošljavanja koje ovakve radionice primenjuju. Ne postoje konkretni mehanizmi (kao što su poreske olakšice, kvote u javnim nabavkama, garantovani otkup proizvoda ili prioritet u pristupu fondovima) koji bi omogućili održiv razvoj mikro-preduzeća u oblasti cirkularne ekonomije.

Na fotografijama je prikazan ručno rađeni papir nastao u radionici udruženja „Naša kuća“ u Mirijevu. Ovaj papir nije samo rezultat kreativnog procesa upcyclinga paklica od cigareta, već i simbol rada, dostojanstva i inkluzije osoba sa razvojnim teškoćama. Svaki list priča priču o mogućoj drugačijoj – pravednijoj – zelenoj tranziciji. / Foto: Vladimira Dorčova Valtnerova © Storyteller

„Evropski Zeleni dogovor nije baziran na velikim kompanijama, već na malim i srednjim preduzećima koje treba sistemski povezati. Kod nas se, nažalost, još uvek očekuje da mali proizvođači samostalno premoste logističke i finansijske barijere,“ objašnjava Jovović. 

Za sada, umesto svega toga, male inicijative se pojavljuju kao usamljeni primeri dobre prakse. Iako su upravo takvi modeli ono što evropski okvir podrazumeva pod pravednom zelenom tranzicijom, u Srbiji oni ostaju prepušteni projektima, donatorskoj sreći i entuzijazmu pojedinaca.

„Vi imate zakon, imate strategiju, imate nacionalni fond za nauku, inovacione fondove, ali spona između pilota i sistema – to fali“, zaključuje Jovović. „I zato mali poput ‘Naše kuće’ ostaju inspiracija – ali ne postaju pravilo.“

Mikro inicijative – sistem ih ne vidi, a zajednica ih već koristi

Inicijative, poput “Naše kuće”, u praksi ostaju i van okvira lokalnih planova upravljanja otpadom – i to ne zbog nedostatka rezultata, već zbog sistemske inertnosti. Igor Jezdimirović, predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine, ističe da su prepreke uglavnom tehničko-ekonomske prirode.

“Osnovna prepreka koje lokalne inicijative za reciklažu specifičnog otpada imaju jeste da na ekonomski prihvatljiv način dođu do potrebnih sirovina i da ih recikliraju uz minimalne troškove i pronađu tržište za svoje proizvode po ceni koju tržište može i hoće da plati. Inicijative kao što su “Naša kuća” u Beogradu ili “Svetionik u plavom” u Novom Sadu koji reciklažom paklica za cigarete izrađuju papirnu galanteriju su odlični primeri socijalnih preduzeća, koji sinergijski spajaju reciklažu i zapošljavanje osoba iz ranjivih grupa. Nažalost, ovakve inicijative i njihov doprinos zajednici najčešće nisu dovoljno prepoznate od strane lokalnih donosioca odluka”, objašnjava.  

Jezdimirović ukazuje da planovi upravljanja otpadom najčešće ni ne prepoznaju specifične tokove kao što su paklice cigareta – koje nisu definisane kao poseban tok u Zakonu o upravljanju otpadom. Ipak, dobre prakse na terenu postoje, a da bi se formalno ušle u planove, same inicijative moraju aktivno učestvovati u javnim raspravama i zagovarati svoju poziciju, pojašnjava Jezdimirović.

Kada je reč o konkretnom doprinosu ovakvih mikro-pogona smanjenju otpada i emisije CO₂, Jezdimirović potvrđuje da se to tehnički može izračunati, ali u brojčanom smislu njihov doprinos jeste mali. Ipak, njegov značaj je u simbolici i društvenom efektu.

„Kao socijalna preduzeća koja zapošljavaju osobe iz ranjivih grupa i pritom prerađuju otpad u nešto korisno, ovakve inicijative imaju daleko veći značaj za zajednicu nego što pokazuje sama statistika.”, kaže Igor Jezdimirović.

Na pitanje da li ovakav model može postati sistemsko rešenje, njegov odgovor ostaje oprezno pesimističan.

„Da bi neki model mogao da se primeni sistemski, moraju jasno da se znaju njegovi limiti i ograničenja, kao i optimum koji je potrebno da se postigne da bi on bio uspešan i opravdan. Ovde je potrebno dati poseban akcenat na benefiit lokalne zajednice koji se pre svega ogleda u angažovanju osoba iz ranjivih grupa, ali i potencijala koje ovakve inicijative imaju za razvoj saradnje sa društveno odgovornim preduzećima. Nažalost, u Srbiji donosioci odluka nisu u stanju da reše ni mnogo veće probleme sa mnogo većim uticajem na životnu sredinu u oblasti upravljanja otpadom i nažalost nisam optimista sa očekivanjem da oni mogu da shvate i razumeju ovakve specifične inicijative i njihove prednosti. Ali kako biramo tamo nam je”, zaključuje predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine.

Objavljivanje ovog teksta podržala je češka organizacija AMO (Asociace pro mezinárodní otázky) u okviru programa za podršku nezavisnom novinarstvu. Stavovi izneti u tekstu su isključivo odgovornost autorki i ne odražavaju nužno stavove donatora.